Danas je 12. maj, dan kada pravoslavni svet, ali i ljudi svih vera, utihnu pred imenom Svetog Vasilija Ostroškog, jednog od najvećih iscelitelja i čudotvoraca koje je hrišćanstvo ikada imalo. Reke ljudi iz svih krajeva Balkana slile su se pod okomite stene manastira Ostrog, gde u tišini i molitvi čekaju u nepreglednim kolonama kako bi celivali mošti svetitelja koji vekovima važi za „brzog pomoćnika“ u nevolji.
Atmosfera pod ostroškim gredama, započeta još sinoć svečanim bdenijem i pesmom hodočasnika od kojih su mnogi pešačili stotinama kilometara, kulminirala je jutrošnjom arhijerejskom liturgijom kojom se proslavlja ovaj veliki praznik.Životni put svetitelja, koji je rođen 1610. godine kao Stojan Jovanović u hercegovačkom selu Mrkonjići, bio je popločan iskušenjima i nepokolebljivom verom.
Od detinjstva u manastiru Zavala, preko monaškog života u Tvrdošu, pa sve do osamljivanja u hladnim ostroškim pećinama, Vasilije je bio stub pravoslavlja u najtežim vremenima turske okupacije. Njegova blagost i mudrost još za života su ga učinile narodnim pastirom, a nakon upokojenja 1671. godine, njegove netruležne mošti postale su izvor nade i brojnih isceljenja koja moderna nauka često ne ume da objasni.
Ono što Svetog Vasilija čini posebnim jeste univerzalnost njegovog kulta, jer pred njegovim kivotom ne postoje verske ni nacionalne podele. Pod Ostrog podjednako dolaze i pravoslavci, i katolici, i muslimani, verujući u istu milost i tražeći utehu za svoje životne terete. U narodu se i danas s posebnim poštovanjem neguju običaji vezani za ovaj dan, koji je u crkvenom kalendaru obeležen crvenim slovom.
Veruje se da danas u domu mora vladati apsolutni mir, a jedna od najlepših legendi kaže da svetitelj noću obilazi narod i pomaže nevoljnicima, zbog čega mu vernici često na dar donose bele vunene čarape.Dok se u hramovima širom zemlje čitaju molitve, a u brojnim domovima lomi slavski kolač, praznik Svetog Vasilija Ostroškog ostaje simbol nade da su čuda moguća onima koji veruju. Njegova poruka skromnosti i ljubavi prema bližnjem odjekuje i danas jednako snažno kao i pre tri veka, podsećajući nas da su duhovni mir i sloga najveće dragocenosti koje jedan narod može da čuva.
Reporter