Gornji Milanovac – Koreni čoveka uvek vraćaju tamo gde su ih preci pustili, tako je i u slučaju Bojana Dobričića kome njegovo rodno selo jedino može biti dom. Klatičevo ima sve, plodnu zemlju, preko potreban mir i kako tvrdi, samo su potrebne vredne ruke i volja da na svojoj dedovini započne ostvarenje svog najvećeg sna, koji sanja od svog najranijeg detinjstva, da se vrati kući u svoj voćnjak.
Iako već decenijama živi u Gornjem Milanovcu, ovaj vredni čovek svoj san pre pet godina pretvorio je u stvarnost, u čemu je imao punu podršku porodice i svoju dedovinu pretvorio je u „mali raj”.
„Odlučili smo se da zasadimo voće, stare sorte šljiva, takišu, išli smo na priču uglavnom starih sorti, čak i što se tiče stoke smo gledali smo da to bude moravka, domaća kokoška, ovca, pa čak i kučad, pošto sam lova i to gledam da to bude naše staro”, kaže Bojan.
Foto:Reporter
On je uveren da ima puno prednosti kada je reč o životu na selu ali kao nedostatk vidi manjak uređene infrastrukture.
„Skoro u svakom selu fali put, stabilno snabdevanje strujom, prevoz, nekadašnje seoske ambulante a najveći problem je što je otišao sav narod, pa bilo kakvu akciju da čovek hoće da pokrene I organizuje to ide mnogo teško, jer nema ljudstva, a treba skupiti para, sve to iziskuje i vreme i odricanja. Znate, meni je skoro 50 godina a ja gazim istim putem kojim sam gazio kao dete, nema asfalta, zato narod i odlazi”, tvrdi Bojan.
On spas sela vidi u ukrupnjavanju parcela.
„Ovaj narod što je ostao njima bi trebalo da se da zemlja onih koji su otišli, pod kiriju ili da to nekako država da reši. Ne može da zemlja korovi, evo ja sad kod nas mogu da vam pokažem da je preko 30 hektara zaraslo i to više nije utrina, to je već šuma. Ranije sam čuvao ovce po putu a sad gde god da ih pustite nema kome da će štetu da naprave. Klatičevo je nekada imalo preko 100 hektara pod pšenicom, sad možda ima 10”, ističe Bojan.
Iako je većina nekada plodnih oranica u Klatičevu potpuno zakorovljeno ili su pretvorene u šume, Bojanovo imanje nije, već je pretvoreno u voćnjake.
Foto:Reporter
„Mi smo relativno skoro posadili ozbiljniju količinu domaćih sorti šljiva, ranku i drenovku staru i madžarku i to je sve kalemljeno na dženariku. Godine su postale veoma sušne a stare samonikle iz šume ranka i madžarka imaju plitak koren i onda smo u razgovoru sa stručnjacima iz čačanskog Instituta za voćarstvo došli do zaključka, da treba kalemiti na dženariku, zbog korenovog sistema koji je najjači i ide duboko i široko, pa onda zbog toga može da se izbori sa sušom. Pre pet godina posadio sam prve voćke, oko 260 stabala, posle toga 550 stabala šljive, zatim 245 stabala i pete godine još 200 stabala, posadili smo i mušmule, imamo i takiše, to je stara vrsta kruške, nje imamo peko 250 stabala”, priča Bojan.
Foto:Reporter
Ipak uprkos svim nedostacima sa kojima se selo suočava, Bojan kaže da nikada ne bi odustao od svoje dedovine.
„Odavde smo svi mi Dobričići ponikli. Nadam se da ćemo supruga, ja i deca uspeti da je obnovimo i mislim da ona može da traje još dugo, dugo”, zaključuje Bojan.
Reporter