Nova Varoš – Da bogatstvo i novac nisu garant za sreću potvrđuju Vladimir i Dunja Ristanović, koji su američki san i švedsku sigurnost zamenili za zlatarske vrleti. Netaknuta priroda i čist vazduh na nadmorskoj visini od 1100 metara učinili su da se zaljube u ovaj kraj i beogradski asfalt zamene zemljanim seoskim putem.
Foto: reporter
Vladimir i Dunja Ristanović posle rada na kruzeru i života u Beogradu odlučili su da se zauvek nastane u Švedskoj. Pre puta u beli svet došli su u Ojkovicu kod Kokinog Broda da „napune baterije” i tu su ostali za ceo život, jer se sa nedirnutom prirodom rodila ljubav na prvi pogled. Ubrzo su kupili kuću i počeli da je uređuju jer su čvrsto odlučili da tu ostanu.
Foto: reporter
„Mene je nešto vuklo da ne idem. Počeo sam da tražim posao onlajn, našao sam prvo, neke manje projekte, pa onda sve veće i nekako spontano, sami od sebe, samo smo ostali tu, jednostavno mnogo nam je lepše u svakom smislu. To nije bilo nešto da smo ona i ja seli i pričali o tome hoćemo li sad da živimo ovde ili ovde, nego sva ta lepota i ova priroda… ovde se čovek fizički i psihički odmara i leči dušu”, priča Vladimir.
Njegova supruga Dunja ističe da odluku da ostanu u Ojkovici većina njihovih prijatelja nije shvatala ozbiljno.
Foto: reporter
„Mi kada smo rekli da dolazimo ovde, odnosno da ćemo da ostanemo, naši prijatelji su svi rekli, to je bio april mesec, ma do prvog snega eto vas nazad i oni su bili ubeđeni svi u to. Kad je došao sneg i mi ostali ipak ovde svi su pitali, kad ćete nazad, evo sad će Nova godina, kad ćete za Beograd, dosta je bilo. A sada smo došli u situaciju da sad oni svi sve odmore koriste i dolaze ovde. Jedna naša drugarica je takođe ovde kupila imanje, i drug i svako ko ovde dođe, provede malo više vremena, jednostavno se zaljubi u ovu lepotu”, kaže Dunja.
Vladimir je programer, a Dunja diplomirani ekonomista, specijalista za digitgalni marketing, a u Ojkovici su sva znanja i umeća doveli do perfekcije.
Foto: reporter
„Ovde mi je mnogo lakše, ne moram u određeno vreme da idem u neku kancelariju i tu da provedem pola dana ili u prevozu. Ovde sam se odlično organizovao, sarađujem sa stranim klijentima i to funkcioniše savršeno. Korona je pokazala da većina poslova pogotovu takvih može da se radi od kuće i ako ste dobar radnik, ako radite posao kako treba, ne mora šef da vam stoji iznad leđa i da vas nadgleda osam sati, nego vi sami organizujete sebi svoje vreme i radite kako vam odgovara, fleksibilni ste. Dunja i ja kad god želimo negde da otputujemo ja svoj posao mogu da organizujem u okviru toga”, ističe Vladimir i dodaje da funkcionišu mnogo bolje nego kad su živeli u gradu.
I Dunja se slaže da je u današnjem vremenu život na selu i te kako moguć i da otvara brojne nove mogućnosti. Oni su se u to kaže ona i lično uverili, tokom pandemije, jer se njihov dolazak u ovo selo nekako upravo poklopio sa tom situacijom.
„Nije tačno da na selu mora da se živi kao što se nekad živelo, da je to jako teško, znači samo treba neka organizacija, smisleno ući u sve to, korona nam je pokazala da sve što je sa sela i što je prirodno može da se proda”, kaže Dunja i dodaje da je ona tokom pandemije, preko interneta prodavala sve što se u prirodi moglo pronaći.
„Pravili smo sirup od koprive i od divlje nane, sirup od maslačka, med sa koprivom i sve što smo napravili prodali smo u roku od dve nedelje”.
Nakon što su se oni trajno nastanili u ovo selo su se iz grada doselile još dve porodice, a kod Ristanovića je začet i novi život, a posle devet meseci porodica je bila blagoslovljena zdravom devojčicom. Dunjina najveća želja je da se u Ojkovici ponovo otvore vrata seoske škole.
„Nadam se da ćemo da otvorimo školu zato što do škole ima tri kilometra i moja je želja da deca idu do škole peške, a ne da se voze u kolima”.
Doalzak Dunje i Vladimira najviše je obradovao meštane ovog opustelog kraja, koji veruju da je njih u ovo selo poslala viša sila.
Foto: reporter
„Ja sam mislio da će oni ovde biti malo, pa će otići, međutim njih je sami bog ostavio ovde, tu blizu ima manastir, on ih je i prizvao ovde, da ne opusti ovaj kraj. Stariji sam čovek, verujem u boga i bog im dao da bude kako oni voleli. Moja porodica i ja smo se sa njima saživeli, mi smo sad kao jedna kuća. Moja supruga samo njima priča. Čim se ne jave jedan dan ona brine što ih nema, ma oni su moja familija”, priča njihov komšija Marjan Rogović.
Do Dunje i Vladimira dolazi se šumskim zemljanim putem i to je jedino što im nedostaje. Uživaju u životu na selu i odlučili su da se posvete i organskom uzgoju povrća. Dunja je tu želju proširila i osnovala udruženje „Divovi Zlatara” koje okuplja mlade sa intelektualnim teškoćama i članove njihovih porodica. Plan je da nastave borbu protiv predrasuda i da Nova Varoš postane opština sa najvećim brojem zaposlenih osoba sa mentalnim poteškoćama u Srbiji.
Reporter